Pozdrav svima, javljam se iz… Hm, ne.
U rupi u zemlji, živeo je Hobit. Ne, to je pogrešna priča.
Velika je čast biti ovde i... Stvarno? Ne, nećemo ni tako.
Moje ime je Dušan i… Ne, ne, ne tako. Iiili ipak da?
Okej.

U studentskom domu, u Nemačkoj živeo je student. Nije to bio klaustrofobični dom pun buđi i sumnjivih noćnih zvukova gde je uvek hladno, pa zato ni nema frižidera, niti je to bio prepuni dom sa sobama od po pet ili šest cimera od kojih barem jednom redovno smrde noge. Beše to nemački studentski dom za studenta na Erasmus razmeni, a to je oduvek značilo – udobnost. Doduše, student koji je tu živeo je bio iz neke druge priče i jedne male, ali drage zemlje sa hiljadu i jednim problemom, i kako se to tačno on ovde zatekao, i čime je to zaslužio, i dalje mu nije bilo baš najjasnije. Ovo je njegova priča.

Pozdrav svima, moje ime je Dušan Banović, na master studijama sam engleskog jezika i književnosti, i javljam se iz Halea, najvećeg grada Nemačke savezne države Saksonija-Anhalt.

TL; DR - Za sve one koji se vode sistemom Too long, didn’t read (Predugo, nisam pročitao, prim. prev. tj. moje malenkosti) – Da, apso-^&$@**-lutno bi trebalo da se prijavite za odlazak na studentsku razmenu, jer:
1) Upoznaćete gomilu ljudi (ozbiljno, mislim da da sam upoznao preko 100 ljudi samo u prvih dve, tri nedelje života ovde, a do sada bukvalno nekoliko stotina),
2) Videćete ceo jedan novi svet (da, jeste drugi svet, jer svi narodi, ma koliko ljudi bili generalno slični, jesu dovoljno drugačiji da je veoma lepo to zaista i doživeti),
3) Promenićete ugao gledanja na sebe i oko sebe (korisno je, nisam još provalio kako tačno u praksi, ali jeste),
I, naravno,
4) PUTOVANJA (ovaj deo je jasan, jel da?).

E, sada kada smo pokrili najsuštinskiji deo priče, evo i malo šireg osvrta na jednu od najboljih stvari koje su mi se ikada desile.

Pre nego što sam se prijavio za Erasmus+ razmenu u martu ove godine, proveo sam prethodnih par godina, s vremena na vreme, razmišljajući o tome kako nisam iskoristio ni izbliza sve mogućnosti koje sam imao kao student i ono za čime sam najviše žalio jeste bilo to što nikada nisam otišao na razmenu. Ali, na svu sreću, sredinom februara mi nije bio produžen ugovor na poslu koji sam zaista veoma voleo i, da mi ne bi sve one čuvene lađe potonule, odlučio sam, potezom iskusnog igrača (što čini celu priču još većim iznenađenjem, jer takve poteze ne pravim baš često) da taj krš od situacije pretvorim u nešto lepo i zato sam se prijavio na Erasmus+ konkurs za zimski semestar 2021/22.

Konkurs je bio tada već uveliko otvoren, tako da sam imao jedva dve nedelje da smislim gde želim da idem i da onda sredim svu potrebnu dokumentaciju. Prijavio sam se bukvalno u onih mitskih 5 do 12 (ponoć) i nakon mesec dana čekanja, dobio sam vest da sam primljen. Proces dobijanja vize i sređivanja svega ostalog je bio poprilično dug, i veoma je trebalo da počnem nekoliko meseci ranije sa svim tim, ali uz pomoć divnih ljudi zaduženih za međunarodnu saradnju sa Filozofskog fakulteta, i njihovih kolega iz kancelarije Univerziteta Novog Sada, uspeo sam i to da rešim.

I evo me sada ovde, u Haleu, već nekoliko meseci. Živim u veoma lepom, prostranom i udobnom domu sa tri cimera (sva trojca su Nemci). Dom ima 4 kuće od kojih svaka ima osam stanova. U njima svako ima svoju sobu, plus zajedničke prostorije kao što su kuhinja i kupatilo. Ono što čini ovaj dom posebno dobrom opcijom za upoznavanje ljudi jeste to što praktično tera ljude da se upoznaju – Spoljašnji zid kuhinje (jedine prostorije za veća okupljanja) je u staklu, pa tako u svakom trenutku vidite i ljude u kuhinjama još pet, šest drugih stanova. Takođe, u centralnom delu svake kuće se nalaze stepenište, ali i po jedan ogroman betonski sto, koji je savršen za beerpong i žurke generalno, što čini to mesto prirodnom tačkom okupljanja, pa su praktično već druge večeri semestra počele redovna okupljanja i žurke.

U prvoj punoj nedelji oktobra su članovi lokalnog ESN tima iz Halea organizovali svaki dan po jedan događaj u okviru Nedelje dobrodošlice za nas, Erasmus studente. Imali smo obilazak barova, kuglanje, turu po gradu, itd. Odradili su zaista odličan posao sa organizacijom, i već tada su sklopljena mnoga prijateljstva. Valja napomenuti, s obzirom da je Hale pravi studentski grad, da se i dalje na svakom novom događaju upoznaju i novi ljudi. Ako vas interesuje sa kojim narodom bi nama iz Srbije bilo lako da se zgotivimo, pored naših komšija i drugih Slovena, Italijani su definitivno na vrhu. Ima ih mnogo ovde, tako da svake druge nedelje upoznajem nekog novog Italijana ili italijanku, i barem jednom nedeljno imamo neko druženje.

Ipak, da ne bi sve bilo sjajno i bajno, pobrinuo se dobri, stari COVID-19. Ako ste vakcinisani jednom od 4 vakcine koje su ovde priznate, onda nemate o čemu posebno da brinete što se tiče bilo kakvih ograničenja. Do skoro je većina događaja i objekata radila po 3G sistemu - Geimpft, Genesen, Getestet, odnosno gledalo se da li ste vakcinisani, da li ste preboleli virus u prethodnih 6 meseci ili da li imate negativan test. Sada, kada se situacija ponovo zahuktala sa virusom, skoro svuda osim na ključnim mestima poput marketa, apoteka i fakulteta, praktikuje se 2G pravilo, gde test više nije validna opcija. Za veće događaje postoji 2G+ pravilo gde čak i ako ispunjavate neki od dva uslova, morate da uradite test. Za mene, kao nekoga ko nije vakcinisan vakcinom prihvaćenom u Nemačkoj ovo predstavlja solidan problem, pogotovo u poslednjih mesec dana jer sada moram da se testiram u zvaničnom centru za testiranje svaki put kada idem na fakultet ili ako hoću da idem negde gde 2G pravilo nije na snazi. Ali šta je, tu je, snalazimo se svi nekako. No, dosta o negativnom.

Naučio sam neke nove zanimljive stvari o Nemačkoj, od čega je verovatno najzanimljivija činjenica da postoji, i dalje, veoma primetna kulturološka razlika između onoga što su nekada bile Zapadna i Istočna Nemačka. Jedan od pokazatelja ovoga jeste to da u Haleu, koji se nalazi na istoku, vrlo blizu Lajpciga i Drezdena, veliki broj i starijih i mlađih govori ruski, a mnogi ga čak i studiraju. Rusija je, uopšteno gledano, ovde daleko manji bauk nego u zapadnom delu države i mnogi je zaista gotive.

Pored toga, kad smo već kod kulture, iako se zna da imamo mnogo reči iz nemačkog u srpskom, tek sam ovde shvatio koliko toga je prešlo u naš jezik. Iako sam tek krenuo da ga učim, često je moguće zaključiti šta neki natpis ili izgovorena rečenica znače upravo zbog toga što već koristimo dosta njihovih reči. Omiljena reč nemačkog do sada, i verovatno će tako ostati do kraja mog boravka ovde, jeste ,,tschuss”, odnosno po sprski ,,čus”, i koristi se kao pozdrav na kraju nekog druženja ili kada izlazite iz radnje ili sa časa. Obožavam je zato što je svi uvek otpevaju bilo da su to kolege na faksu, radnici u marketima ili drugari iz ESN-a. Možete čuti razne verzije od čega su najčešće ,,čusiii”, ,,čuuus“, i ,,čuuUUuus“, tako da predstavlja divan kontrast inače jakom zvuku nemačkog, i svaki put me lepo nasmeje.

Što se putovanja tiče, do sada sam bio u Drezdenu sa dragim Italijanima, i to mi je ujedno i najlepši grad koji sam ikada video. Zaista je prelep i preporučujem ga svima koji nisu ga nisu posetili. Odatle su i Prag i Lajpcig na po sat i po vožnje autobusom. Pored Drezdena, bio sam i u Dizeldorfu, koji se nalazi na drugom kraju države.

Jedna devojka iz Rumunije koju sam upoznao na jednom od ESN događaja me je pozvala na seminar o širenju volonterske mreže u Evropi, koji je organizovao The Collective for a European Civic Service. Oni su nam obezbedili smeštaj, hranu i sve ostale uslove, na nama je bilo samo da se pojavimo, a kasnije smo bili pozvani i na njihov sledeći događaj u Berlinu. Navodim ovo kao odličan primer mogućnosti koje Erasmus nudi – Upoznaćete mnogo ljudi iz različitih država, sa veoma različitim pričama i ta poznanstva vas mogu odvesti ko zna gde.

Za kraj, ostalo je verovatno i najlepše iskustvo do sada – Nacionalna skupština ESN Nemačke u Bajrojtu, mestu gde je čuveni kompozitor Rihard Vagner sahranjen. Kao novi član tima ESN Novi Sad, bio sam deo ekipe koja je, u avgustu ove godine, organizovala National Boards Training, kao prvi međunarodni događaj ESN mreže od kada je počela pandemija. Za ta četiri dana, zgotivio sam se sa dosta ljudi, uključujući celu nemačku delegaciju i, kada su čuli da dolazim na razmenu u Hale, pozvali su me da se prijavim za njihovu nacionalnu skupštinu koja se održavala krajem oktobra.

Tako sam i učinio, i to je defintivno bila odlična odluka jer sam proveo fantastična 4 dana sa gomilom Nemaca iz preko 40 gradova Nemačke. Preko dana smo imali radionice, ali i glasanja povodom raznih predloga koje su predstavljali u tih par dana u vezi njihove unutrašnje organizacije, projekata itd. Kada bi se taj dnevni program završio, imali smo po par sati da se osvežimo, a onda su sledile žurke, obilasci pabova i klubova, karoke i sve što ide uz to. Nakon što bismo odspavali po 3, 4 sata, bilo je ponovo vreme za ustajanje, jer je počinjao novi dan sa novim programom. I tako ukrug, 4 dana. Pored fantastičnog provoda, upoznao sam još jednu grupu genijalnih, veselih, mladih ljudi i sada je samo pitanje kako ispoštovati sve pozive za posetu sa mojom epskom stipendijom. Ali srediće se već i to.

Toliko za sada iz Halea. Nadam se je barem neko ovo pročitao i da će se što više vas prijaviti za razmenu, jer ne postoji nijedan pravi razlog protiv, a hiljadu i jedan razlog zašto biste to morali da uradite. Srećno i pozdrav! 

Dušan Banović

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta EU za tebe, koga Erazmus Studentska Mreža sprovodi uz podršku Delegacije Evropske Unije u Srbiji.